Последње активности:

У част Николају Николајевичу Рајевском

Кратка прича о Николају Николајевичу Рајевском

Пуковник Николај Николајевич Рајевски (Керч, Руска Империја, данас Украјина, 5. новембар 1839 — 20. август 1876; по старом календару) је био руски официр и српски добровољац (познати И као гроф Вронски) учесник битке код Ташкента, мисионар Свесловенског савеза (за Балкан и Србију) као и учесник у Српско—турском рату (1876) у бици за Горњи Адровац код Алексинца где је и погинуо. Носилац је руских и српских одликовања (Таковски крст).

Николај Николајевич Рајевски (пуковник) потиче из угледне породице. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја Отаџбинског рата 1812, (против Наполеона, а његов легендарни ратнички подвиг овековечио је Лав Толстој у роману „Рат и мир“) по коме је и добио име. И његов отац, који се такође звао Николај Николајевич (1801 — 1843), био је генерал-лајтнант. Оженио се Аном Михаиловном Бороздиној (1819 — 1883), за коју се говорило да је била лепа, угледна и образована жена. Отац му је умро млад, оставивши иза себе двојицу малолетних синова, Николаја и Михаила. Касније, Николај и Михаил су завршили студије на Московском Универзитету (физичко—математички факултет). Николај је још током студија показивао интересовање за књижевност и историју словенских народа (течно је говорио француски, немачки, енглески, разумео српски). Касније се млађи Михаило оженио са девојком из угледне породице, Маријом Григоријевном Гагарин, а старији Николај се бавио разним јавним и државним пословима.

После студија оба брата су били на служби у гардијском хусарском пуку. Рајевски као тридесетогодишњак, добија чин пуковника, а затим одлази у Ташкент где учествује у ратним операцијама (где је и рањаван). Николај је, још као млад официр, био упућен у специјалну мисију на Балкан и у Србију.

А права драгоценост су четири писма пуковника Рајевскког из 1867. године приликом његовог првог доласка у Србију. Прво писмо од 15. маја по старом (30. маја по новом календару) датирано је из Чачка, док је потоње од 2/14. јуна послао из Београда. Сва је писао на француском језику и сва су упућена министру српске војске пуковнику Блазнавцу. За путовање у Србију и Босну у специјалну мисију одабрао је Рајевског нико други него руски цар Александар Други, а инструкције дао министар војни Миљутин, у Србији га прихватио српски министар Блазнавац.

Девет година касније, други долазак пуковника Рајевског је 1876., као добровољац у Српско-турском рату. Са собом је довео приличан број руских добровољаца (3000-5000). По доласку у Београд из Одесе, првих дана августа месеца 1876., одмах се јавља на моравски фронт у штаб генерала Черњајева на Делиграду. Черњајев је једно време на Рајевског гледао са подозрењем, на шта се Рајевски није обазирао. Генерал Михаил Григорич Черњајев убрзо додељује Рајевском команду над одређеним здруженим одредима.

Прву битку на тлу Србије Рајевски је водио за село Моравац, док је најславнија победа на моравском фронту била битка на Шуматовцу, где су небројени напади били од Турака али су сви одбијени. Ипак на моравском ратишту тих дана изгинуло је око 9 хиљада српске војске (као и бар 31 руски официр) и више од 15 хиљада турске војске.

Одлучујућа битка за Адровац била је и кобна за пуковника Рајевског. Турска војска је започела напад 20. августа (1. септембра по новом) који је трајао од 8 сати ујутро до касних вечерњих сати. Турци су цело пре подне са тешком артиљеријом нападали српске положаје. По почетку битке генерал Черњајев је одмах изашао са штабом на Прћиловачки вис. У раним поподневним часовима генерал Черњајев шаље одред пуковника Рајевског као подршку у Горњи Адровац. Већ негде око 17 часова гласоноша доноси вест од командира батерије поручника Шамановића, генералу Черњајеву да је пуковник Рајевски „овог часа погинуо од непријатељског пушчаног зрна“. Свега 16 дана било је довољно да се упише у историју Србије. Његово тело сахрањено је у порти манастира Светог Романа у Ђунису, а одатле је после неколико дана пренето у Београд. Петог септембра испраћено је уз велике почасти за Русију, после опела у саборној цркви коме је присуствовао краљ Милан. За време опела у Саборној цркви чинодејствовао је први српски митрополит Михаило са седамнаесторицом свештеника. Певао је и хор присутне козачке легије.

Црква Света Тројица — Рајевска

На месту где је погинуо у Горњем Адровцу подигнута је црква Света Тројица, у народу позната као шарена црква или црква љубави, руска црква. Место за градњу цркве откупила је српска краљица Наталија, а да је изградњу платила грофица Марија, снаха пуковника Рајевског. Велику је улогу при градњи цркве имао је владика нишки Никанор Ружичић. Овај свети храм је изграђен и освећен 2. септембра 1903. године.

Од пута па до улаза у храм истичу се дрвореди липа које су донесене, како каже још једна легенда, из села Разумовске у Украјини, са некадашњег имања грофа Рајевских. Свето словенско дрво, липа, наткриљује на овом месту, ваљда као нигде другде, и легенду и стварност о рату 1876. у којем је братство по оружју Срба и Руса овековечено споменом какав је ова знаменита црква.

Манастир Свети Роман

Манастир Свети Роман је манастир Српске православне цркве у епархији нишкој, близу Ражња. На основу одређених истраживања сматра се да манастир Свети Роман спада у најстарије манастире на просторима Србије.

Манастир се налази у општини Ражањ, на десној обали Јужне Мораве. Поред манастира пролази пут који спаја Ражањ и Крушевац. Најближе веће насеље је село Ђунис.

Манастир Свети Роман спада у најстарије манастире на просторима Србије. Припада малобројној групи манастира који су подигнути пре Немањића. Прво званично помињање је из 1498. године.

Манастир је познат по томе што је ту као монах живео Роман Синаит, који је касније проглашен за светитеља, па је манастир по њему и добио име. Гроб Светог Романа Синаита са моштима и данас се налази у манастиру. Он се поштује као чудотворац и исцелитељ. Монаси синаити су следбеници солунског чудотворца Григорија Паламе који су прихватили његово учење и у Србију су дошли за време Кнеза Лазара.

Данашњу манастирску цркву подигао је управник ергеле Кнеза Лазара на старим темељима. Обновио га је Ђорђе Пиле 1795. године у знак захвалности за сопствено излечење у њему. Живопис је из 1795. године и сачуван је у певницама и поткуполама. Сматра се да испод слоја креча има још старијих фрески. Нови живопис је урађен 1831. године.

Манастир је у добром стању и живећи. То је женски манастир и о њему брину монахиње. У оквиру манастира налази се производни програм где се израђују производи за опремање свештенства и православних храмова.

Share Button