Последње активности:

Толстојев чукунунук у Храму Светог Саве: Види Србију, па умри

rep-tolstoj_620x0 Желео сам барем једном, само једном, да удахнем ваздух моје братске, јуначке Србије. Не знам колико ћу поживети, али сам сигуран: сад могу мирно да умрем, казао је Генадиј Муригин Иванивич Толстој

БЕОГРАД – Генадија Муригина Ивановича Толстоја, чукунунука чувеног руског писца Лава Толстоја, нека чудна мисао опседала је и прогонила, деценијама, да види Србију. Каже: да је видим пре него што одем с овог света.

У сећању је понео најлепше приче мајке Ане и оца Филипа, праунука славног руског писца, који су друговали са српским војводама, свештеницима и многим умним људима које је судбина прогона после Првог српског устанка заустављала у сибирским пространствима некадашње, царске Русије.

Нису му биле тешке године, троши осамдесет и трећу, ни око шест хиљада километара, које је превалио из Новосибирска. Жеља је од свега била јача. Да се сретне са Србијом и испуни завет предака: „Можеш да обиђеш цео свет, али Србију немој да заобиђеш.“

„Желео сам барем једном, само једном, да удахнем ваздух моје братске, јуначке Србије. Не знам колико ћу поживети, али сам сигуран: сад могу мирно да умрем“.

Док у шетњи Београдом упија слике из прича и сећања његових родитеља, данашња престоница Србије је за њега „нешто друго“.

„Са годинама, а видите да их имам и превише, жеља ми је бивала све снажнија. Да пољубим ово парче планете, понесем грумен земље. И, сад, да заветујем моје потомке да ме с овим груменом сахране“, каже Толстој, иначе професор Међународне славенске академије, аутор десетина зборника и публикација, брижни сакупљач историографских бележака о вишевековним везама српског и руског народа, посебно значајним за време царске Русије. Уз то је и сликар, чији су радови у готово свим галеријама светских метропола.

Чукунунук славног писца обишао је Храм Светог Саве. Посетио Српску академију наука и уметности, поклонио се сенима патријарха Павла у Раковици.

Својим фото-апаратом Генадиј је бележио слике Београда. Али, оне, наружене бомбама, није желео да овековечи. – Не треба ми додатна туга – каже.

„Довољно сам туговао и боловао док је Србија, деведесетих, страдала. Ко да заборави погром на Косову и Метохији?! Имао сам жељу и тамо да одем. А тамо можда не бих издржао сусрет са нечијом туђом војском око древних, прелепих манастира“.

Извор: Курир

Share Button