Последње активности:

Поријекло растргнуте психе Достојевског

dostojevski546739 Историја људи и свијета код Достојевског изгледа да почиње у оном моменту кад је он кренуо да контемплира и да пише


Колико је потребно да знамо личних података о неком писцу? Одговор је да то уопште није битно. Дакле, или ништа или све живо је подједнако корисно. На крају крајева, ко мари за такве ствари?

Нортроп Фрај је једном приликом написао: „Једини доказ који имамо о Шекспировом постојању, осим његових поема и играних комада, јесте портрет човјека који је очигледно био идиот“. Зато треба дефинисати да су биографије намијењене радозналцима; а радозналост почиње на оном мјесту гдје се окончава досада. Вјечито одмјерени Џозеф Френк је оправдано одлучан да избјегне сензационализам

У то име, живот Е.М. Форстера, без обзира што је био лишен ама и једног занимљивог догађаја или полуоколности, завриједио је два тома. Наиме, све су бројнији писци чији живот једва може да задовољи двије биографске књиге: Набоков, Драјзер, Мелвил, Грејем Грин, Лоренс Стерн… Ако се не варам, једина два аутора чија биографија броји пет томова су Хенри Џејмс (Леон Едел) и Фјодор Достојевски (Џозеф Френк).

У овом случају, господину Френку, чијих су пет томова надасве обимнији (и скупљи) од Еделових о Џејмсу, предложено је да уради исту ствар као и Едел прије неких двадесетак година – да пет књига (написаних у распону 1976-2002), због боље пријемчивости, обједини у једном тому.

Испрва се Френк, вјероватно највећи свјетски зналац по питању руског писца, колебао, али је увидио да је један том о Достојевском ипак могућ. Отуд ово јефтино броширано издање објављено прије неколико мјесеци, чим је првобитно, у тврдом повезу (2010), распродато релативно брзо.

Ради се о једној од оних књига које могу стајати на врховима топ-листа на крају године, без обзира што се ради о пуком репринту. Биографија вриједна свачијег труда, баш зато што превазилази своју типичну вокацију, јер се на махове чита и као историјски документ. Његов први брак, као и љубавне афере одреда су окончане пропашћу

Вјечито одмјерени Џозеф Френк је оправдано одлучан да избјегне сензационализам у оном што се на махове чини заиста сензационална животна прича, и у толикој мјери ублажава међусобне везе у породици Достојевски, те се чини да је код њих све било обавијено обландом среће и благостања. Па ипак, немогуће је избјећи ствар наводног убиства Фјодоровог оца.

Иако је војни доктор Достојевски био сиромах у поређењу са људима који су у својим мадрацима скривали готовину, овај је некако успио да постане земљопосједник. Но, с обзиром на то како је лоше третирао кметове, одувијек је постојала бојазан да су му они и дошли главе.

Свакако је то вјеровао његов син, са браћом боравећи на Војној академији за инжењере у Санкт Петербургу, гдје посљедње двије године уопште нису видјели др Достојевског.

Џозеф Френк се само у фрагменту Фројдове психоанализе великог писца слаже са њим кад каже да је врло могуће назријети поријекло ауторове растргнуте психе и понашања током 1840-их, као и карактер његовог рада, пошто је писац чак и пребио сиромашног кочијаша (и затим патио због тога), па и кад је одлучио да постане дио хуманитарне завјере за ширење пропаганде против ропства.

Изгледа да аутору ништа није било природније него да покуша да олакша своју кривицу због очевог убиства, у ствари због узрока тог убиства, осим да је екстерно пројектује у друштвеним терминима.

И једино је кроз деструкцију тог монструозног робовласничког система његова траума могла бити умирена, тако да је у ту сврху напосљетку и закорачио на стазу што га је временом, у двадесет осмој години, одвела у Сибир, на робију. Дакле, аутор је био изнурен и болестан, и у глави није имао никакве идеје осим властитих искустава

Међутим, у доба док је Френк истраживао догађаје око великог писца за публикацију првог тома биографије, дошао је до занимљивих података да је дотични доктор Достојевски очигледно умро од можданог удара; захтјев за пензију, пар година раније, поднио је због тешких реуматских напада, и вида што му је све више слабио.

Наиме, први докторов комшија, у намјери да се за багателу дочепа његовог посједа, почео је ширити причу да су доктора убили кметови. Да је то икако могло бити доказано, већина кметова скончали би у Сибиру, а земља би одиста отишла у бесцјење. Оваква измишљотина посједује концепт безмало у рангу самог Достојевског него да је у питању било право убиство.

Изузетно је занимљива и прича о почетку другог брака Достојевског, током којег је написао своје највеће романе. Имао је 45 година и био је удовац. Његов први брак, као и љубавне афере одреда су окончане пропашћу; у исти мах, није имао новца.

Осим тога, на себе је преузео све дугове покојног брата и старање о читавој породици, а и бригу о грабежљивом и непријатном сину његове прве супруге. Достојевски је такође био болешљив и давио се у мору задужница, моравши да прекине писање Злочина и казне зато јер је, захваљујући извјесном лупежу из издавачке бранше, понукан да напречац почне писати други роман.

У њиховом уговору стајала је необична клаузула што ће, у случају да не испоручи роман за четири седмице, све зараде Достојевског у великом дијелу током наредних девет година бити исплаћиване тој битанги. Достојевски је једним дијелом сигурно био савршено модеран аутор и прогресивни мислилац

Дакле, аутор је био изнурен и болестан, и у глави није имао никакве идеје осим властитих искустава као упропашћени коцкар и кубурења са неуротичном, младом љубавницом.

У толикој журби, Достојевски је био принуђен да позове и дјевојку, стенографа – то је била нова каријера за жене током 1860-их – кад се његовом позиву одазвао обичан дјевојчурак од неких двадесетак година, Ана Грегоријевна, гледајући на писца са изразитим страхопоштовањем.

Достојевски је, избламиран, буљио у њу пуна два дана у потпуној тишини прије него што је почео да диктира. Радило се о ремек-дјелу, Коцкар, које је завршио два дана прије рока и, као што је Ана оштроумно предвидјела, лупеж за ког је роман и био написан потом је нестао с лица земље не би ли избјегао примопредају рукописа и понукао писца да прекрши уговор.

Достојевски је потом обишао већину полицијских станица у Санкт Петербургу прије него што је нашао полицајца вољног да му изда потврду да је одређеног датума примио његов манускрипт.

У међувремену се писац заљубио у Ану – којој дословно ништа није имао да понуди, осим сопствених катастрофа – и остао је затечен чим је увидио да је и она заљубљена у њега.

Такви млади сањари попут Ане обично изгледају као да не остају дуго у животима компликованих људи, међутим Ана је тог човјека испратила у гроб. Чињеница је да је њена безмало непозната породица (мајка шведски лутеранац, а отац Украјинац), обожавали читати дјела Достојевског; уосталом, Фјодор је био њен херој и прије него што га је упознала. Такође, Ана није била интелектуалац; њен понос је била чињеница што је представљала најбољег стенографа у школи. Историја људи и свијета код Достојевског изгледа да почиње у оном моменту кад је он кренуо да контемплира и да пише

Достојевски је такође био преоптерећен смрћу бога, као и крајном моралном пропашћу људске расе. Ипак, вјеровао је да је могуће поништити ову бјелосвјетску трагедију само ако би ничице пали пред Исусове ноге и прихватили руску православну вјеру (Достојевски је био велики антикатолик и исти такав ксенофоб, премда је изјавио да је Шекспир „послат од самог бога“).

Анархија коју је предвидио чинила се као да сваког часа треба да буде распуштена на свијет. “Човјек није у могућности да постоји без свог пређашњег бога“ – овако Кирилов, анархиста из наслова Зли дуси, гледа на своју околину.

Болест касног 19. вијека чини се да примарно није била политичког нити економског карактера, иако се многи историчари неће сложити са оваквом тврдњом. Мушкарци и жене запањено су гледали на крајње изопачен свијет, који је Западни капитализам пустио у етар откако је краљица Викторија – у Британији – доспјела на трон, осјећајући да нешто сигурно не функционише како треба.

Достојевски је једним дијелом сигурно био савршено модеран аутор и прогресивни мислилац што је, на примјер, написао позитивну рецензију за атеистичку филозофску књигу Џ.Х. Луиса Физиологија обичног живота.

Исто тако је ишчитавао Дарвина и Каруса, налазећи сасвим природним да је могуће бити у жижи науке, а да се при том нипошто не мимоилази са својом хришћанском моралношћу; ипак, прије бих казао да су му они свакако пружали увид да боље кристалише ликове својих невјерника.

Такође је читао либералног утилитаристу Џона Стјуарта Мила; Мил је писао о политичкој мисли и систему логике. Са француског је превео Балзакову Евгенију Гранде. На исти начин су критичарима требале деценије док нису утврдили да се у увијек питомом Дикенсу највећма истиче – туробност

С друге стране, док је то радио, стицао је осјећај да се све око њега недвосмислено распада; Ивану Карамазову је дозволио да пренесе најдиректније непречишћене мисли о томе да би, без присуства бога, на свијету све било дозвољено – очито свака замислива врста моралне деформације, при том ниједанпут не помишљајући да се свака врста моралне деформације на свијету већ догодила управо захваљујући увјерењу људи у постојање тзв. бога.

Историја људи и свијета код Достојевског изгледа да почиње у оном моменту кад је он кренуо да контемплира и да пише.

Уосталом, његова ера, кад су људи напокон успијевали да се истргну из црквених канџи и пригрле тзв. либерализам, осјећајући да имају више слободе у свом говору и писању, врло је слична данашњој.

Другим ријечима, ако би наше вријеме изродило одређеног писца, хришћанина или атеисту, тај потенцијални аутор би, природно, помислио да се ради о крају свијета и тако би га гарантовано и представио у свом опусу, иако, историјски гледано, живимо у најмирнијој и донекле најуљуднијој декади откако је свијета и вијека.

Дакле, ако питате историју, она ће вам одговорити да се око нас не одвија апсолутно ништа озбиљно; напротив, и поред свих зала којима смо задојени, и даље је неминовно да живимо у благостању.

Стога није претенциозно Достојевског, барем с моје стране, у фином броју случајева представити и као врсног комичног писца – у оним његовим приповијестима гдје људи највећма осјећају да се крије тешка, озбиљна филозофија у ствари лежи његова највећа снага као писца изванредних комедија. Из романа у роман, протагонисти Фјодора Достојевског оличења су ликова из свих претходних његових дјела

На исти начин су критичарима требале деценије док нису утврдили да се у увијек питомом Дикенсу највећма истиче – туробност. Боље рећи, и Дикенс и Достојевски, два веома сродна писца, и савременика прије свега, остављали су најзначајније трагове онда кад су подједнако били несвјесно мрачни и комични. И обојица су, имајте на уму, били шоумени – вољели су бити у центру пажње.

Уосталом, Раскин и Карлајл, у Британији, дискутовали су о идентичном феномену који Достојевски помиње у својим романима. Исто је писао и сасвим секуларни Ентони Тролоп у књизи Како данас живимо (1874; представљена у претходном броју АРТ-а), који не детаљише о абоминалној разлици између богатих и сиромашних већ се, утолико боље, концентрише само на таштину, на пуку бесциљност живота људи из високих слојева друштва.

Из романа у роман, протагонисти Фјодора Достојевског оличења су ликова из свих претходних његових дјела, само сада јачи и продорнији и бучнији, јер проистичу и оживљавају из кошмара бројних написаних драфтова и биљешки. Као што је примијетио В.С. Причет, Достојевски је радио „у највећој несигурности и неодлучности“.

Он је био један од оних писаца што је, с обзиром на то да дуго времена није имао фиксирану идеју о својим литерарним намјерама, безмало принудио себе да се баци у акцију ређајући побожне усклике.

Као што је наведено у тексту, а што је сигурно и посљедица читања Френкове фасцинантне биографије, несумњиво се стиче утисак да је велики писац функционисао на некој врсти позорнице, пред јавношћу гладном човјекових порука и усклика, блажено несвјестан да у његовој наизглед озбиљној халабуци постоји нешто изразито манијакално и духовито.

Либерали, нихилисти, провинција…

Достојевски је умро неколико мјесеци прије Дизраелија, 1881, у 59. години. Његова визија људског стања била је ништа мање узнемирујућа, мрачна и демонична попут Вагнерове. Само шездесет шест година послије пишчеве смрти, моћна руска империја пашће у руке једног психопате

Они што су прочитали наслов Зли дуси, роман објављен 1871-2, кад се појавио, сигурно су мислили да се ради о фарси о групици либерала у провинцијском градићу који пада у шаке манипулативном лудаку, нихилисти.

Нама који исти роман читамо 140 година након што је публикован, Зли дуси су и даље комични као и онда, али су и ништа мање пророчки. Само шездесет шест година послије пишчеве смрти, моћна руска империја пашће у руке једног психопате и групице деструктивних сљедбеника.

Вјерник, атеиста, па поново вјерник

Достојевски је, попут бројних генијалаца поменуте ере, имао све те помијешане свјетоназоре у својој глави – прво је био вјерник, па социјалиста и атеиста, па поново вјерник, захваљујући “инспирацији добијеној од руског народа“ коме је, очито захваљујући вјери, све ишло од руке – те је због тога његова визија била надасве интересантна, иако на махове неувјерљива.

Као код свих знаменитих пророка, каткада је немогуће распетљати очигледне конфузије (да не кажем, контрадикторности) из суптилности овог аутора. Па ипак, као и сваки религиозни и политички фанатик (а шоумен у души) волио је да се сваки атом његовог гласа чује подалеко, вјерујући да људима има казати штошта тога корисног.

Рецимо, у писму упућеном уреднику извјесног књижевног часописа, написао је да није у стању прихватити Тургењевљев лични став да с поносом свакоме говори да се поноси тиме што је атеиста и што толико презире руски народ!

Тургењев је просто одговорио да тако интимне ствари никада не би говорио пред очито болесним и растројеним човјеком. На крају крајева, са увећавањем Фјодорових епилептичних напада (за које је Фројд спекулисао да су наступили чим је сазнао за убиство свог оца), појачавала се и његова религиозна грозница.

(Достојевски: писац у свом времену – Dostoevsky: A Writer in His Time; Joseph Frank, Princeton University Press, 958 стр; 2012)

Извор: Вијести

Share Button