Последње активности:

Најбоља екранизација «Ане Карењине»

ak1 Љубав и предрасуде   У ВЕЛИКОЈ БРИТАНИЈИ СНИМЉЕНА НАЈБОЉА ЕКРАНИЗАЦИЈА „АНЕ КАРЕЊИНЕ“ У светским биоскопима почело  је приказивање британског филма режисера Џоа Рајта (Јое Wright )“Ана Карењина“-још једна филмска верзија великог Толстојевог  романа, која се по мишљењу многих критичара  највише  приближила недостижном идеалу.

 

Џо Рајт  је познат гледаоцима по филмовима „Гордост и предрасуде”  за који је добио  награду Британске филмске академије  као и награду Карла Фортмена за  најбољи деби, а имао је и 4 номинације за „Оскара“, затим „Искупљење“ ( награда BAFTA за најбољи филм и за  најуспешнију сценографију, 7 номинација за „Оскара“ и награда композитору Дариу Марианелију, који је написао и синопсис за „Ану Карењину“). Сценографија припада перу  једног од најбољих британских   драмских писаца Тому Стопарду, који се прославио по сценарију за филм „Заљубљени Шекспир“. Насловну улогу  игра Кира Најтли (Keira Chistina Knightly), њеног мужа Алексеја Карењина  тумачи Џуд Лоу( Juide Law), а тумачи осталих улога су Арон –Тејлор Џонсон ( Вронски ), Кели Мекдоналд ( Доли ),Метју Макфејден (Стива Облонски ), Домнал Глисон ( Левин ), Алисија Викандер ( Кити), Емили Вотсон ( грофица Лидија Ивановна ).


Изјаве главних актера филма о славном Толстојевом  роману  и самом филму .

Џо Рајт о роману :“Сиже романа се преклопио са мојом сопственом ситуацијом, коју баш у овом моменту преживљавам. Ликови романа су  врло реални и застрашујуће блиски.То је велика љубавна прича која је већ више пута била адаптирана  за филмски екран. А нама је био потребан сценариста који ће донети нешто ново.“

Љубав-централна тема романа

Том Стопард, сценариста:“Веома сам желео да се ухватим у коштац с тим пројектом. Ја себе сматрам пре свега позоришним писцем, али не може се увек написати целовити комад. У паузама ми се свидело да радим за филм , али , искрено речено , сви предлози ни издалека нису изгледали тако привлачни као Рајтова  идеја да сними филм по једном од највеличанственијих  класичних романа. У њему је љубав романтична, материнска, дечја, љубав брата према сестри, љубав према Русији-једном речју „љубав“ је овде централна тема . Оне делове романа који се не тичу љубави оставио сам по страни.“

Прича и данас актуелна

Кира Најтли ( Ана ):“Та прича је и сада актуелна: људи и данас маштају о недосегнутом животу, страдају због друштвених предрасуда и условљавања, не умеју једно другом да пренесу своја осећања-и због тога још више страдају.

Мајсторство елегатних и изражајних дијалога

Џуд Лу ( Алексеј Карењин ):“Сценарио  третира такав појам љубави , многострано, често и отворено без икакве намере да се било ко осуђује. Дијалози су невероватно елегантни и изражајни.То мајстортво драматургије сам могао  потпуно оценити тек кад сам  прочитао на крају и сам роман –и схватио сам како је тешко било то написати.

Први осврти критичара

„Ана Карењина“ Тома Стиопарда и Џоа Рајта  лако су заобишле све познате екранизације романа просто зато  што ова два аутора одликује један квалитет који је недоступан већини поштовалаца Толстоја –апсолутном слободом у односу према овом  ремек-делу. Никавих ту нема благородних издисаја, стремљења  да се илуструје, поистовети, чак ни да се приближи и томе слично. Рајт је изненађујућим решењима  показао руско друштво као огромни, недовршени театар у којему људи послушно играју  поверене им улоге , одједном  се скидају све саблазни   у потрази   да се пронађу сличности и разлике са романом, да се примећују историјске нетачности-чиме се иначе радо баве гледаоци док прате на филмском платну  слике  екранизованих књижевних дела .

Свет је позориште, а живот- игра

Решење редитеља по којему је свет-позориште, а живот-игра, показало се универзално тачно: Ана Карењина је престала да игра, открила је себе каква јесте и тиме нарушила општеприхватљива правила. Истинска љубав у њеном природном испољавању  показала се као стихијно осећање, које јесте ирационално, ван контроле, али је баш стога   чини  срећном. Ана је то открила и сад је друга особа. Њу не схвата ни њено друштво, ни Карењин који живи строго по својим начелима, па на крају крајева ни сам Вронски, нескривено преплашен провалијом која се отворила пред њима двома. Наспрам вештачког света позоришта  одвија се прости и природни живот који је изабрао Левин, спахија- чудак ,који је лажном блеску високог живота  супроставио  сељачки рад и сеоску простодушност. Режисер Рајт је успео да једноставно и на  ефектан начин без непотребних     губитака на пољу животних  веродостојности ,током двочасовног филма изрази главне идеје романа у којему су његови  претходници тражили  љубавну причу , неверство  и суровости друштва.

Мисија својствена човеку се огледа у љубави  и раду

Нови филм  о Ани Карењиној је  супростављање  извештачености  и неприродности,  непријатељства  измишљеног  и  наслеђеног света -истинској , правој мисији човека која се по Толстоју, огледа у љубави и раду.Он је својим филмом оваплотио не сиже романа , него буру осећања и мисли  коју он побуђује код читалаца.Филм се према роману односи на исти начин као и фантазија Чајковског „Ромео и Јулија „ према Шекспировој трагедији.

Помешани жанрови: драма, мјузикл, кореографија

У филму блистају смењујући се  различити жанрови : час је драма, час преовлађују музичке теме . Сцена с писарима који у ритму штампарских  стројева пишу на хартији је практично мјузикл. Кадрови монденски бала је права кореографија.Огромну улогу у филму игра музика Дариа Марианелиа  коме су као извори надахнућа  очигедно послужили не само фолклорни мотиви него и искуство њиховог  парадоксалног  многозначног  коришћења карактеристичног за Алфреда Шнитку.

Сјај и беда начела: позориште-живот

У филму је начело позориште-живот доживело до процвата  да би затим   нестало    у механичкој инерцији. Позориште –друштво у коме играју Кити, Доли, Бетси, престаје да буде руско, али није још сасвим ни француско, час  је охоло, час замршено, и у њему је прецизно  приказана земља која је застала негде измеђи Истока и Запада немајући храбрости да се определи где јој је и с ким боље, како би више била аутентична, она права, своја.

Оваплоћење Шекспировог принципа „All the words stage

Главно што је урадио Џо Рајт у овом филму  је савршено оваплоћење Шекспировог   принципа „All the word’s a stage„ чиме је укључио  машту гледаоца  тако да гледалац постаје саучесник филмске радње. А машта даље укључује емоције. И тако ми почињемо да стварамо добро нам познати  сиже и да га  поново доживљавамо и преживљавамо.

Све екранизације „Ане Карењине„

Од кад је  још 1910. г у Немачкој  први пут  на филмском платну  „гостовала „ Ана Карењина ,ова  трагична Толстојева хероина је доживела двадесет  екранизација, тако да је ова последња, британска, Џо Рајта са Киром Најтли двадесет прва: шест у Русији,  по пет у Великој Британији и   САД,  две у Немачкој и по једна у Аргентини, Мађарској  и Индији.

У  немој ери у Русији : ништа више од голог илустровања фабуле култног романа

Филмска Ана Карењина је у  својој постојбини, Русији , почела „монденски“ филмски живот  1911. кад је  режисер Морис Метр (Maurice Maitre ) снимио прву ( у Русији , јер је годину дана раније, 1910. то већ учињено у Немачкој ) нему екранизацију романа  са глумцима  московских позоришта. У насловној улози је заблистала (како је забележено, јер, нажалост,филм није сачуван, као ни важни подаци о њему) М. Сорохтина  .

Експерименат је поновио 1914. поновио режисер Владмир Гардин поверивши главну улогу првакињи Московског Художественог теата  Марији Германовој. Критика је филм дочекала на нож: у  актерима    филма не тече племићка крв, прича је примитивна, предочена на старински начин.Тако су се завршили безнадежни покушају да  руски неми филм  оствари ишта више и дубље од голог илустровања  фабуле култног романа.

Четири деценије до новог покушаја екранизације „Ане Карењине

Од тада се чекало безмало 40 године да би се у Русији, тада Совјетском Савезу  , заинтересовали за екранизацију овог Толстојевог ремек-дела.Татјана Лукашевич је 1953. године пренела на екран представу МХТ  с Алом Тарасовом у улози Ане .Овај црно-бели филм је одмах постао лидер  по гледаности  у тадашњој совјетској филмској  продукцији остављајући иза себе  десетине тзв трофејних филмова немачке и америчке производње који су  тих година чинили главни  биоскопски репертоар  у СССР-у.

Татјна Самојлова као филмска Ана

Праву буру одушевљења гледалаца у Совјетском Савезу  изазвала је прва екранизација у колору 1967. Кад је у продукцији „Мосфилма“  редитељ Александр  Захри снимио „Ану Карењину“. Популарности овог филма допринела је тада култна совјетска филмска звезда Татјана Самојлова у насловној улози,  која је иначе претходно била  стекла светску славу улогом у филму „Лете ждралови“  Калтазова .Као Бетси  се на филмском платну појавила Маја Плисецкаја која ће  као прима балерина Баљшог тетара  седам година касније  наступити у улози саме Ане Карењине у истоименом филму-балету  на музику Родиона Шчедрина.
Драстично опало интересовање за филмску верзију Ане Карењине

На опште изненађење интересовање за хрестоматије романа је у Русији толико опало да нова верзија “Ане“ коју је 2006.г. реализовао Сергеј Соловјев са Татјаном Друбич у носећој улози није ни ушла у бископе  јер су дистрибутери проценили да би доживела крах у празним салама ! Нису  ништа помогли ни домаће филмске  звезде :  Оњег Јанковски као  Алексеј  Карењин ни Александр Абдулов ( Стива Обловски ) .

Пет  британских верзија „Ане Карењине „

Прва „Ана“  у Великој Британији је снимљена   1948. Са Вивијан Ли у насловној улози, друга се појавила на филмском платну 1961. у којој је неверну жену Алексеја Карењина глумила Клер Блум, а Вронског,  њеног (уплашеног )  љубавника  Шон Конери. У телевизијској серији о трагичној Толстојевој јунакињи приказаној у 10 епизода 1970.  У Великој Британији улогу Ане играла је  Никол Пагет, а у  серијалу снимљеном  2000, телевизијска Ана је била Хелен Мак  Крори . А у овој последњој, у режији Џо Рајта чија је премијера  приказана 4. септембра   у Лондону  Ану је тумачила Кира Најтли.

Грета  Гарбо   остварила две филмске Ане Карењине

Прва од укупно пет верзија  у САД снимљена је 1915 . са Бети  Нансен у главној улози, а у филму насловљеном „Љубав“ снимљеном 1927. Ану игра Грета Гарбо, која ће  се у насловној улози „Ане Карењине“ појавити и 1935.г .У телевизијској серији емитованој 1985. Улогу Ане игра Жаклин Бисет, а Вронског- Кристофер  Рив. Последња веризја Ане Карењине снимљена је у САД  у продукцији компаније Warner Bors , режисер је био Бернард  Роуз , док је Софија Марсо наступила као Ана, а Шон Бини је био тв Вронски.

Ану Каренјину први екранизовали Немци

Први филм о славном Толстојевом роману снимљен је у Немачкој -1910.г. ( годину дана пре него у Русји). Немци су Толстојев роман још једном пренели на филм -1919, у коме је насловну улогу играла Lya Mara. Био је и то, као и претходни, неми филм.

Индијци су драматичан живот са трагичним крајем неверне супруге и несрећне прељубнице Ане Карењине преточили у филмску причу 1952., док је у Аргентини то учињено 1956.

Бранко Ракочевић

Извор: Русија.рс

Share Button