Последње активности:

Поклоњење руском хероју у Адровцу

Пуковник Рајевски у илустрованом календару „Орао“ (1877).

Пуковник Рајевски у илустрованом календару „Орао“ (1877).

Првог септембра је шесдесетак учесника екскурзије из Новог Сада отпутовала у Горњи Адровац код Алексинце и поклонило се сенима руског хероја Николаја Рајевског који је погинуо као добровољац у српско-турском рату 1976. године.

Екскурзија је кренула из Новог Сада у јутарњим часовима у аутобусом који је обезбедио НИС. У аутобусу су били ученици ОШ Ђорђе Натошевић и гимназије Ј.Ј.Змај из Новог Сада и штићеници Дечијег села из Сремске Каменице. Поред њих су у екскурзији учествовали и сарадници Друштва српско-руског пријатељства и дијаспоре «Ресурс».   

Учесници екскурзије су обишли локално друштво српско руског пријатељства, руски споменик у Алексинцу, манастир Липовац. У манастиру их је дочекао игуман Дионисије који им је том приликом одржао беседу о манастиру чији је ктитор био Деспот Стефан Лазаревић с краја четрнаестог века.

После боравка у манастиру обилска извора и пећине у лепом окружењу нетакнуте природе у простору окруженог брдима екскурзија је кренула у горњи Адровац где се налази црква посвећана руском пуковнику и племићу Рајевском који је положио свој живот за слободу Србије. У Цркви свете тројице се екскурзији обратио отац Ђорђе у чијој црквеној парохији је и ова знамнита црква. Он је говорио о историјату цркве од времена градње до данашњих дана. У касним вечерњим часовима се «експедиција» вратила у Нови Сад пуна позитивних утисака, пре свега надахнута херојским чином човека који је превалио толику удаљеност да би се борио за слободу нашег народа. По легенди је његово тело сахрањено у Русији а срце у Србији. Без обзира на то да ли је та легенда истинита, његово срце јесте на неки начин остало у Србији, као и у памћењу нових генерација које не би смеле да забораве овакве хероје.  

О пуковнику Рајевском – Вронском

Пуковник Николај Николајевич Рајевски (Керч,, данас Украјина, 5. новембар 1839 — 20. август 1876; по старом календару) је био руски официр и српски добровољац (алијас Вронски) учесник битке код Ташкента, мисионар Свесловенског савеза (за Балкан и Србију) као и учесник у Српско—турском рату (1876) у бици за Горњи Адровац код Алексинца где је и погинуо. Носилац је руских и српских одликовања (Таковски крст).

Николај Николајевич Рајевски (пуковник) потиче из угледне породице. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја Отаџбинског рата 1812, (против Наполеона, а његов легендарни ратнички подвиг овековечио је Лав Толстој у роману „Рат и мир“) по коме је и добио име. И његов отац, који се такође звао Николај Николајевич (1801 — 1843), био је генерал-лајтнант. Оженио се Аном Михаиловном Бороздиној (1819 — 1883), за коју се говорило да је била лепа, угледна и образована жена. Отац му је умро млад, оставивши иза себе двојицу малолетних синова, Николаја и Михаила. Касније, Николај и Михаил су завршили студије на Московском Универзитету (физичко—математички факултет). Николај је још током студија показивао интересовање за књижевност и историју словенских народа (течно је говорио француски, немачки, енглески, разумео српски).

После студија оба брата су били на служби у гардијском хусарском пуку. Рајевски као тридесетогодишњак, добија чин пуковника, а затим одлази у Ташкент где учествује у ратним операцијама (где је и рањаван). Николај је, још као млад официр, био упућен у специјалну мисију на Балкан и у Србију. За путовање 1867. у Србију и Босну у специјалну мисију одабрао је Рајевског нико други него руски цар Александар Други, а инструкције дао министар војни Миљутин, у Србији га прихватио српски министар Блазнавац.

Девет година касније, други долазак пуковника Рајевског је 1876., као добровољац у Српско-турском рату. Са собом је довео приличан број руских добровољаца (3000-5000). По доласку у Београд из Одесе, првих дана августа месеца 1876., одмах се јавља на моравски фронт у штаб генерала Черњајева на Делиграду. Генерал Михаил Григорич Черњајев убрзо додељује Рајевском команду над одређеним здруженим одредима.

Прву битку на тлу Србије Рајевски је водио за село Моравац, док је најславнија победа на моравском фронту била битка на Шуматовцу, где су небројени напади били од Турака али су сви одбијени. Ипак на моравском ратишту тих дана изгинуло је око 9 хиљада српске војске (као и бар 31 руски официр) и више од 15 хиљада турске војске.

Одлучујућа битка за Адровац била је и кобна за пуковника Рајевског. Турска војска је започела напад 20. августа (1. септембра по новом) који је трајао од 8 сати ујутро до касних вечерњих сати. Турци су цело пре подне са тешком артиљеријом нападали српске положаје. По почетку битке генерал Черњајев је одмах изашао са штабом на Прћиловачки вис. У раним поподневним часовима генерал Черњајев шаље одред пуковника Рајевског као подршку у Горњи Адровац. Већ негде око 17 часова гласоноша доноси вест од командира батерије поручника Шамановића, генералу Черњајеву да је пуковник Рајевски „овог часа погинуо од непријатељског пушчаног зрна“. Свега 16 дана било је довољно да се упише у историју Србије. Његово тело сахрањено је у порти манастира Светог Романа у Ђунису, а одатле је после неколико дана пренето у Београд. Петог септембра испраћено је уз велике почасти за Русију, после опела у саборној цркви коме је присуствовао краљ Милан.

Црква Света Тројица — Рајевска

Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу

На месту где је погинуо у Горњем Адровцу подигнута је црква Света Тројица, у народу позната као шарена црква или црква љубави, руска црква. Место за градњу цркве откупила је српска краљица Наталија, а да је изградњу платила грофица Марија, снаха пуковника Рајевског. Овај храм је изграђен и освећен 2. септембра 1903. године.

Пуковник Рајевски је послужио славном руском писцу Лаву Толстоју као прототип за главног јунака, грофа Вронског, у његовом делу „Ана Карењина“. Толстојев роман „Ана Карењина“ је прича о официру који, после несрећне љубави одлази у Србију, да потражи нови смисао живота (извор Википедија).

Share Button